Други разред



жүктеу 0.58 Mb.
бет1/5
Дата03.05.2016
өлшемі0.58 Mb.
  1   2   3   4   5
: wp-content -> uploads -> 2015
2015 -> С. Ж. Асфендияров атындағЫ
2015 -> Қазақстан Республикасы Білім және ғылым министрлігі
2015 -> Конференция жұмысының бағыттары: Абайтанудың заманауи бағыттары
2015 -> Vіі международная научно-методическая конференция 1 2 октября 2015 г
2015 -> Реферат kz Қазақша рефераттар сайты Ахмет Жұбанов
2015 -> Келісілді бекітемін
2015 -> Реферат kz Қазақша рефераттар сайты КӨне түркі поэзиясындағы дәСТҮр жалғастығЫ
2015 -> Көрсетілетін қызметті берушінің және оның филиалдарының мекенжайлары
ДРУГИ РАЗРЕД


ЗЕЧИЋИ

У зору је мајка помиловала своја четири зечића и рекла:

- Одох да тражим хране.

- Када је прошло подне, један зечић је плачним гласом рекао:

- Гладан сам као вук.

Други зечић се тресао од зиме.

- Зима ми је.

Трећи зечић је тражио:

- Жедан сам. Дајте ми воде.

- Четврти зечић није био тужан.

Отрчао је хитро у башту и донио купуса.

Затим је отрчао на извор по воду.

Зечићиу више нису били ни гладни ни жедни.

Миленко Ратковић



ПРВИ ДАН У ШКОЛИ
Рече мени учитељица: „Устани, мали!“ Мени ноге клецају и ја буљим у њу, а цио разред ми се окреће.

„Како се зовеш“

„Бранко!“

„А презиме!“

Чудим се ја шта она то мене пита и шта је то презиме.

„Како се презиваш?“ пита она гласније, мисли ваљда да сам глув.

Ја ћутим, ни да бекнем.

„Па како те зову?“ рече учитељица сад некaко умилно.

„Баја!“ Кажем ја.

„А како још?“

„Кад се на мене наљуте, зову ме Бјелов“.

„А чији си“?

„Мамин!,“ одговорим ја на смијех цијелог разреда.

„Чији си још?“

„Дједов!“, опет ћу ја а један дјечак устаде и рече:

„Молим, учитељице, он се зове Ћопић!“

„Значи зовеш се Ћопић?!“ упита учитељица и чека да ја потврдим.

„Јок!“ кажем ја. „Не зовем се ја Ћопић, наша кућа се зове кућа Ћопића, и цио заселак“.

„Иди бестрага!“ на то ће учитељица. „Како си бистар сваки разред ћеш двије године учити. Ајд сједи дрво на дрво! “
То је био први разговор и мој први дан у школи. Али учитељичино пророчанство, на моју срећу није се баш испунило.

Бранко Ћопић

Клецати- попуштати, савијати се у кољену при ходу или стајању,

Бекнути- испуистити ријеч, проговорити

Умилно – умиљато, благо,

Заселак- издвојено насеље у саставу села

Пророчанство- предсказање, оно што је унапријед речено да ће се догодити

СМЕХА ДЕЦИ
И смеха,

Смеха,


И смеха деци,
Смешан облак небом нек плови,

Учитељ нек прича смешне приче,

Смешни нек су брци у чиче,

И нек су смешни дечји снови.


И смеха,

Смеха,


И смеха деци,
Весела песма нек децу буди,

И нек се весело у кревет оде,

Весело само - ко жубор воде,

Па ће порасти весели људи.


Па зато

Смеха


И смеха деци!

Драган Лукић



ДВА ЈАРЦА

Преко дубоког потока намјестили људи брвно.

Срела се на брвну два јарца.

- Склони се!- викну један.

- Склони се ти, ја нећу! - рече други.

- Е, да видимо ко ће се склонити! – рече први и сави рогове спреман за битку. И други се исто тако нарогуши. Грунуше роговима један на другога и оба падоше у воду.

Доситеј Обрадовић


ЖАБА ЧИТА НОВИНЕ

Седи жаба сама

На листу локвања,

Од жаркога сунца

Штитом се заклања.

Да новине чита,

То вам слика каже,

Ал, не може да нађе

Што јој очи траже.

Знате већ о чему

Жабе бригу воде:

Хоће ли се скоро

Одселити роде.

Joван Јовановић Змај



ВРАБАЦ МАРКО

Целу ноћ падао је снег, па ујутру врапци остали без доручка, у подне без ручка, а увече без вечере. Али Никола на то није ни помислио. Њему је мама спремила и доручак и ручак и вечеру, те се он силно обрадовао снегу и цео дан санкао, клизао и грудвао. Сутрадан, чим се пробуди, Никола скочи на прозор да види да ли је нападао снег, кад тамо – на шљиви под прозором јато врабаца куња.

Мама, да видиш, мама брзо да видиш шта је врапцима! - поче Никола да зове маму.

Зима им је, а и гладни су. Снег је покрио све, па немају шта да зобљу.

Па како да им помогнемо, мама?

После доручка скупи мрве са стола па их истреси на прозор.

И Никола тако учини.

У почетку су врапци зазирали, а доцније се навикоше. Најсмелији међу њима није чак ни сачекао да Никола оде с прозора, већ је одмах долетео и почео да зобље мрве. Никола је њему наденуо име Марко, и док је скупљао мрве обично је говорио:

Ово је за мог пријатеља Марка и његово друштво.

Небојша Николић



ДВЕ РУКЕ

Душан Радовић

Учитељица: Децо, ставите руке на клупе... Сви...Петровићу, Љубице, Небојша...
Драган: Молим, учитељице...
Учитељица: Кажи, Драгане.
Драган: Молим, учитељице, а зашто треба да ставимо руке на клупе?
Учитељица: Хоћу да погледам да ли су чисте, да ли сте исекли нокте...
Драган: А да ли да покажемо обе руке или...
Учитељица: Шта - или?... Колико ти имаш руку?
Драган: Две.
Учитељица: Па што онда питаш?
Драган: Питам зато што ја имам само једну школску руку...
Учитељица: Само једну?
Драган: Јесте. Том школском руком ја пишем, цртам, окрећем листове...
Учитељица: А она друга?
Драган: Она друга је моја приватна рука... За кликере, за блато и уопште – за моје
лично играње.
НАМЕРНО И СЛУЧАЈНО

НАМEРНО је тукао сестру
а СЛУЧАЈНО је ударио.

НАМЕРНО је бацио камен


а СЛУЧАЈНО је разбио прозор.

НАРМЕРНО се попео


а СЛУЧАЈНО је пао.

НАМЕРНО је нешто дирао


а СЛУЧАЈНО је покварио.

Није криво НАМЕРНО


криво је СЛУЧАЈНО.
Душан Радовић
ГОЛУБ И ПЧЕЛА
Дође пчела на поток да се напије воде. Стане на један камен и почне да пије. Омакне се с камена, падне у воду и почне се давити. То опази голуб с гране. Откине кљуном један лист с дрвета и баци га пчели у воду. Пчела се попне на лист. И кад јој се крила осуше, она одлете. Другог дана дође ловац у шуму. Опази голуба на грани па нанишани пушком на њега. Опази то пчела па слети ловцу на руку. Бојећи се да га пчела не уједе, ловац махне руком и голуб одлети.
ЊЕНА ОДЈЕЋА

Јелена се спремала да посети своју најбољу другарицу. Отворила је ормар па само преврће по својим стварима. Али никако да се одлучи шта да обуче.

Мама је саветује:


  • Обуци ону белу блузицу.

  • Коју белу блузицу? – Ону што сам умрљала вишњама или ову умрљану трешњама?

  • Могла би обући шарену сукњицу.

  • Коју шарену сукњицу? Ову што сам полила соком од малина?

  • Онда обуци хаљину.

  • Коју хаљину? Је ли ову жуту што сам покапала бресквама?

Јованка Јоргачевић



  • Испричај шта се дјевојчици догодило?

  • Шта је даље било?

  • Изговарај ријечи као што ти говориш: одећа, саветује, посети...


ПИЛЕ
Живело на свету пиле.

Било је мајушно.

Баш овако.

Али оно је мислило да је велико,

правило се важно и високо дигло главу.

Баш овако.

Пиле је имало маму, Шаренперку.

Мама је била баш оваква.

Она је много волеле пиле

и хранила га црвићима.

А црвићи су били баш овакви.

Једанпут је на Шаренперку налетео

Мачак и потерао је према језеру.

А мачак је био баш овакав.


Пиле је остало само поред плота.

Одједном оно виде – узлетео на плот

Петао, протегао шију - баш овако:

-Ку-ку-рику! Зар нисам делија, зар нисам сила?“


Пилету се то много допало и оно је протегнуло шију

- баш овако - и из све снаге запиштало:

- Пи-пи-пи-пи! И ја сам делија! И ја сам сила!“

Али, саплело се и треснуло у бару, баш овако.


У бари је седела жаба.

Угледала пиле и насмејала се:

„Ха-ха-ха! „Ха-ха-ха!

А жаба је била баш оваква.


Тада је пилету притрчала мама.

Сажалила се и помиловала га.

Баш овако.

Љубомир Кљакић


Трећи разред


JESEN U GRADU

Jesen je u gradu najljepša u parku.


Tu svaka klupa liči na barku,
koja tiho siječe vode zlatnog mora,
pa kad se uljulja od blagog šumora,
zastane ispod reda kestenova.

Jesen je u gradu puna zlatnih snova.


I ne treba spustiti snene trepavice;
lišće kao kiša miluje ti lice.
Neki list u kosi završi svoj lijet,
ličeći na zlatni, uspavani cvijet.

Ismet Bekrić

LEDENA GORA


Jednom su se igrali pored rijeke dječak i njegov pas. I najednom odronila se obala i dječak je pao u vodu. Brza voda ga je ponijela u virove i odvukla bi ga sigurno da u vodu nije skočio pas, zaplivao snažno i izvukao prijatelja. Tada je presrećni dječak, grleći svog spasioca, rekao:

"Ovo ti neću zaboraviti nikad ... nikad!"

Pas je bio odan dječaku. I on je bio radostan što voda nije odnijela njegovog prijatelja, što će opet moći da se igraju po poljima i lugovima...

I igrali su se opet dugo, dugo.

Ali jednog jutra, dječak ne nađe svog prijatelja. Dozivao ga je, čekao uzalud. Pošao je da ga traži i tražio ga je svuda. Opet uzalud. Pas se nije vratio, a dani su prolazili, prolazili.
Dječak je tugovao. Prestao je da se igra, ali nije prestao da se raspituje za svog nestalog prijatelja, sve dok mu nepoznati putnik ne reče:
"Ako je tvoj pas zalutao u Ledenu goru, nemoj ga više tražiti."
"A kakva je to gora?", upita dječak začuđeno.
Putnik otkri dječaku tajnu planine i dječak odluči:
"Krenut ću da tražim prijatelja."

I krenuo je. Putovao je dugo. Gazio puste ravnice, brda i doline ... dok ne stiže u podnožje planine, snijegom zametene.
Dočeka ga ledeni dah, prepriječi mu put vjetar. Ali dječak ne stade, već hrabro krenu naprijed u snijeg i vjetar. Zalazio je sve dublje u planinu. Posrtao je, padao, prkosio vjetru, snijegu i ledu... Dozivao je svog prijatelja, odazivao mu se samo vjetar urlikom i jaukom.
Bila je strašna, nesavladiva i nemilosrdna planina. Dječak je već počeo da gubi snagu. Počeo je da ga hvata san. Ali još je koračao. Još je prkosio planini.

I tada s dogodilo neočekivano.

Razmakli su iznad planine oblaci, otvorili opet suncu. I ko zna poslije koliko godina, zaigrali su topli zraci po ledu i snijegu i počeli da ih tope. Počela je da se budi, da oživljava planina. Drveće je streslo svoje bijele i debele pokrivače.
I gle čuda! Zapjevala je u šumi ptica, pa onda druga, treća, javljali su se i glasovi sa svih strana, odzvanjali su radošću i srećom. Ispod debelog sniježnog pokrivača izvlačile su se zvijeri, izvlačili su se mnogobrojni i čudni stanovnici planine.
Dječak je dozivao svog psa. Pas je neočekivano dotrčao dječaku.
"Tu si! Živ si!", uskliknuo je dječak.
"Tu sam, prijatelju moj,“ potvrdio je pas veselim lavežom.

Nije potrebno govoriti koliko su bili srećni što su opet zajedno. Napustili su planinu po kojoj su se lomile ledene gromade, sipale lavine, rušila čitava snježna brda. Žurili su prijatelji da što prije stignu kući. Sa njima je krenula i priča o Ledenoj planini, pa ih je pretekla. Kud god su stizali, čuli su kako ljudi govore:

"Jedan dječak je imao veliko i toplo srce. I dječakovo srce je otopilo Ledenu goru."


ДЈЕЧАК И ПТИЦА

Једне зиме у једном селу разболи се дјечак и никако да оздрави. Лијечили су га свакојако, али ништа није помогло.

Обилазили су га дјечаци, његови вршњаци. Забављали су га да му бржe прође вријеме доносили му поклоне. Али најчешће га је обилазила мала птица, која је једног јутра гладна и промрзла закуцала на његов прозор. Дјечак је птицу угријао и нахранио, а затим пустио. Отад је птица сваког дана долазила и куцала у стакло, позивајући да јој се отвори. Она и дјечак постадоше велики пријатељи. Дође и прољеће, болесник никако да се дигне из постеље.Само сад је, кроз отворен прозор, сунце бацало у његову собу свијетле снопове и правило шаре по зидовима и поду. И мала птица која није напустила свога пријатеља могла је да уђе без куцања. И улазила је неколико пута на дан.

- Кад бих могао да одем у шуму, пронашао бих пољану на којој је дозрела крупна јагода и одмах бих оздравио – рече једном болесник дјечаку, који га је посјетио.

- Па сад нема јагода у шуми - примјети дјечак. – За јагоде је рано. Прерано.

- Има једна пољана и на пољани једна дозрела јагода – настави упорно болесник.

- Сањао сам ноћас да има. И сигуран сам: кад бих појео ту јагоду, више не бих лежао у постељи.

Док је дјечак то говорио мала птица се сунчала на прозору и слушала. Одлетјела је нагло. Није се више појавила тога дана. Ни сљедећег дана. Њен пријатељ се забринуо. Шта јој се могло догодити? Да ли га је заборавила? А истовремено није престао мислити о црвеној јагоди која би му поправила здравље. Поново је сањао и пољану у шуми и јагоду.Сањао је како се сагнуо да убере јагоду, а није успио. Јагода се измакнула као да је жива. И тада, трећег дана, долетјела је мала птица и спустила се на његову руку.У кљуну је чврсто држала зелену петељку и на петељци јагоду. Онакву исту какву је дјечак сањао.



  • Ох - ускликнуо је он узимајући јагоду. - Бићу опет здрав. Хвала ти, драга птицо! Сто пута ти хвала.

  • Птица је умјесто одговора цвркутала, а развесељени дјечак је почео да је грли и љуби.

  • Оздравио је дјечак. Већ сутрадан је устао из постеље, а након неколико дана почео је и да се игра. У врту, испод прозора његове собе, мала птица је савила гнијездо и тако су њих двоје остали нераздвојни пријатељи. Гдје и како је пронашла љековиту јагоду, колико је планина морала да прелети – дјечак није сазнао, али никада није заборавио њену услугу. Стално је говорио:

- Не знам хоћу ли икад стећи бољег пријатеља од мале птице.

Ахмет Хромаџић



МЈЕСЕЧЕВ ГОСТ

Ово је прича о дјечаку који је читаве једне љетне ноћи био Мјесечев гост. Њу ми је причао стари чобанин Коста Плашивук на пространој висоравни планине Рунолиста. Тамо без престанка лута и шапуће хладан повјетарац, па од њега сваки чобанин брзо научи да прича необичне и тужне приче.

Мали Вучић, дјечак о коме прича говори, живио је, на планини код свог поочима, старог чобанина Баје: Више никог на свијету није ни имао. Отац му је погинуо у великом боју на Козари, а мајка и сестра настрадале у сњежној мећави приликом четврте непријатељске офанзиве.

Вучић је помагао старом Баји у чувању оваца. Поваздан је био на пространом пашњаку, гледао с висоравни околне планинске ланце и свијетло плаво небо над собом. Сјетио би се и својих родитеља, па му се све чинило да чује тутањ топова с Козаре и сипкаво шумљење мећаве која завија избјеглице. Од туге би му сузе почеле да капају на мирисну планинску траву.

Пролазећи пашњаком у рано јутро, стари Баја је налазио бокоре неког необичног тужног цвијећа покапаног росом и сјетно је гунђао:

– Гле, опет је мој мали Вучић плакао за родитељима. Овако лијепо цвијеће може да израсте само из дјечијих суза.

Једне звјездане љетне вечери дјечак се сјети да му је сјутра десети рођендан.

Десета година! Коме да исприча своју радост што је нарастао тако велики дјечак? Ко ће да му честита рођендан, да му донесе какав било поклон? Да ли ће се можда добри стари чобанин тога сјетити?!

Али добри старац ваздан је лутао некуд по гори, касно се вратио и сад је уморан спавао на својој постељи од маховине. Дјечаку је било жао да га буди и подсјећа га на свој рођендан.

Сједио је тако дјечак на прагу пастирске колибе и гледао безбројне трепераве звијезде, кад одједном – иза околног дрвећа поче да расте некакав џиновски црвени пожар.

– Гле, шта је то? – уплаши се малишан, али већ у сљедећем тренутку његово се лице развуче у срећан смијешак – иза дрвећа се показа сјајан и пун Мјесец.

– Добар вече, дјечаче! – јави се Мјесец тихим сребренастим гласом. – Ти још не спаваш?

– Не спавам – одговори дјечак. – Сјутра је мој десети рођендан, па...

– О, па што то одмах не кажеш! – ускликну Мјесец. – Чекај, чекај, у славу твог рођендана морам да украсим и окитим читаву природу.

По читавој шуми мјесец провуче кроз гране танку сребрну паучину, попрска пашњаке с безброј блиставих звјездица, читав камењар заискри сјајним окцима „мачјег злата“. Запали се и бљесну мало горско језеро уоквирено маховином.

– Но, како ти се свиђа, мали мој?

По читавој пољани Мјесец избуди невидљиве свице и они с упаљеним фењерчићима полетјеше на све стране. Оживје пашњак од њиховог сијевања.

– И ово је за твој рођендан, мали мој! – рече Мјесец. – Ти си ноћас мој драги гост.

У дубини шуме Мјесец пробуди све вјеверице и рече им:

– Брзо дајте орахе и љешнике. Треба даровати једног доброг малишана.

Хитре вјеверице појурише горе-доље, десно-лијево, право-криво, стрмоглаво-стрмоного, у свим немогућим и могућим правцима. Разлетјеше се: беру, тресу, тргају, купе и проналазе дарове. Једна је чак доспјела да се завуче и у торбу неког старог чобанина и да отуд, заједно с љешницима, покупи сва оловна зрна за убијање вукова.

– Охо-хо, ово су тек прави љешници! – повика она.

Убрзо се преко обасјане пољане појави поворка вјеверица носећи орахе и љешнике. Заједно с њима био је и један мали дивљи мачак. Видећи у шуми мноштво вјеверица, и он је сам од себе помислио да је вјеверица и кренуо је преко пашњака у томе немирном друштву. Умјесто љешника он је дјечаку носио на поклон једно шарено фазаново перо.

– Ево ти првих дародаваца, дјечаче! – ускликну Мјесец. – Журе се да ти честитају рођендан.

Послије вјеверица Мјесец потражи зечеве и предложи им да и они обиђу малог слављеника и донесу му поклоне.

– Хоп-ла! Идемо, идемо! – повикаше зечеви углас, али кад се поведе ријеч о поклонима, сви објесише уши, јер су били појели све што су имали. Све до посљедњег купусовог листа.

– Кад већ немамо каква поклона, ми ћемо пред малишаном одиграти какву игру – предложи најстарија зечина.

– Можемо, на примјер, ону: „Бојиш ли се мрака, Мјесече?“

– Или оно: „Држи се добро, Жућо!“ – дочека други зец.

Зечја поворка храбро крену кроз шуму, али кад стиже на ивицу пашњака, сви стадоше као укопани. Нико се није усуђивао на отворено поље по овако сјајној мјесечини.

Најзад се стара зечина ипак ојуначи.

– Идем ја напријед, а ви остали за мном.

Зечина зажмири и закорачи преко пашњака, а за њим читава остала дружина све се држећи један другом за реп. У пола пашњака зечина најзад отвори једно своје жуто окце и прогунђа:

– Хм, па баш и није тако страшно!

Мали Вучић од срца се смијао гледајући разне зечје игре почевши од оне „Купус грицка зека мали", па све до чувене зечје ратничке игре „Нек ми псето види реп“.

Пробуђен зечјом грајом, извуче се из своје кућице и овчарски пас Жућа и поспано прогунђа:

– Овамо, славни играчи, да вас у загрљај стегнем!

На те ријечи зечеви прснуше куд који. Остаде само мали дивљи мачак ратоборно накостријешен, за бој спреман. Послије вјеверица, он се био придружио зечевима, јер су му се биле допале њихове игре.

У част дјечакова рођендана чак су и звијезде приредиле утакмицу у клизању, па су се вратоломно тоциљале и летјеле низ чисто и глатко ноћно небо. За њима је блистао и брзо се гасио сјајан траг.

– Бах, чудна ми чуда! – кисело рече овчар Жућа. – Пустите ви низ небо једног зеца, па ћу ја за час престићи све звијезде!

И један облачак хтио је да нечим обрадује дјечака, па је синуо с двије - три муње и покушао да загрми. То му баш није најбоље пошло за руком, јер је још био млад и неискусан. Умјесто грмљавине испало је неко нејасно мумљање слично режању.

– Пхи, то знам и ја! – наруга се Жућа, али се ипак увукао у своју кућицу да му не покисне реп.

Тако је Мјесец читаве ноћи доводио сад овога сад онога да му забављају малога госта и да га обрадују за његов десети рођендан. Тако је и један рогати јеленак одзујао своју ноћну пјесму, а шимшир је изводио једну чудну безгласну игру све док му се није завртјело у глави. Вјетар ноћник причао је некакву чудну причу која није имала ни почетак ни крај, али зато је све што ваља било у средини.

Мали Мјесечев гост најзад је сав срећан оборио главу и чврсто заспао на прагу колибе. Спуштајући се за гору, Мјесец га је још једном помиловао својим златним прстима и утонуо иза дрвећа.

Али још је неко мислио на нашег малишана. Био је то његов добри стари поочим, чобанин Баја.

Ујутру старац пробуди дјечака и весело рече:

– Вучићу, честитам ти десети рођендан! Ево и поклона који сам ти спремио. Погледај само!

Из старчевих руку зачуђено је буљило у дјечака једно мрко чупаво мече.

Гдје ли га је само стари смогао, како ли га је синоћ сакрио да га дјечак не види?! Заиста, само онај ко много воли могао је да улови један такав поклон за рођендан.
Бранко Ћопић

ЈАБУКА

На брду је расло дрво. На њему је висила румена јабука. Наишао је лопов. Попео се на дрво и кад је хтео да дохвати јабуку, грана се затресла и јабука је рекла: "Нисам ја за тебе".


Откинула се, пала на земљу и почела да се котрља низ брдо. С пропланка су јабуку видели чобани. - Гле лепе јабуке! Настала је свађа око тога ко ју је први угледао. Сви потрчаше према њој. А јабука рече: "Нисам за вас".
Откинула се, пала на земљу и почела да се котрља низ брдо. С пропланка су јабуку видели чобани. - Гле лепе јабуке! Настала је свађа око тога ко ју је први угледао. Сви потрчаше према њој. А јабука рече: "Нисам за вас".
Скрене нагло и откотрља се даље. Котрљала се тако јабука, котрљала и нишла на два путника. Видели је и један и други, и помислили: „Лепе ли јабуке! Узећу је, али да не види мој сапутник“! А јабука рече: "Нисам за вас".
Скрене и откотрља се даље преко ливаде. На ливади је спавао дечак, а девојчица је седела поред њега. Угледала је јабуку и рекла:
“О, дивне ли јабуке! Пробудићу брата, па ћемо је заједно појести“. А јабука се насмешила: "Ја сам за вас". И докотрља се девојчици у крило.

Драган Лукић


(


BAKA
Hoću da pričam o svojoj baki. Ona mi često kaže:

  • Hodi ovamo. Kod mene će te sve proći.

  • Ja idem baki. Ne boli me glava. Ne boli me ništa. Ali hoću da me baka požali. Hoću da se baka zabrine za mene. Kroz njenu brigu osetim da je nekome stalo da meni bude što bolje.Ona uvek ima vremena za mene.

  • Bako, mnogo sam veseo. Uspelo mi je da uradim što sam hteo - kažem, i šapućem joj sve svoje prestupe.

  • Baka se zamisli, grdi me ili odobrava, ali ne prestaje da me gladi po glavi. Njene riječi su samo različite, ali nežnost je ista.

  • Jednog dana sam joj rekao:

  • Bako, pobeći ću od kuće. Osećam da nešto treba videti, a ono me neće čekati ako odmah ne dođem.

  • Baka se zamisli.

  • A šta te to neće čekati? Ne možeš ti sve videti.

  • Sve bih hteo videti.

  • I ako odeš, ne možeš stići na svako mesto. Opet nećeš sve videti.

  • Bako, ne odvraćaj me.

  • A kud bi hteo?

  • Najpre na istok. Onda na sever. Do Kine bih hteo da odem.

  • Do Kine. Ako je tako, nije loše. A šta ćeš tamo?

  • Rekao sam ti. Ne znam šta me čeka. Samo znam da moram da idem. I ići ću.

  • Dobro bi to bilo, što se mene tiče. Ali, neće nas pustiti.

  • Zar bi i ti, bako, išla sa mnom.

  • Pa naravno – rekla je baka.

  • Počeli smo pripreme. Sve noževe koje sam ranije dobio na poklon marljivo sam očistio. Kad čovjek putuje, on nikada nije kod kuće i zato treba da je spreman da se brani.

  • Kada misliš da krenemo?- upita me baka - ujutro ili uveče?

  • Uveče.

  • Koji dan?

  • Prekosutra.

  • Nisam znao zašto baš tada, ali baki sam morao reći određeno.

  • Bako, samo da nas ne primete.

  • To je moja briga.

  • Krenuli smo uveče neometani. Hrabro sam pošao u svet. Levo od mene išla je baka sa povelikim zavežljajem, a ja sam stupao hrabro, ne žaleći ni za čim. Nisam znao ni za jedno mesto u koje treba da stignem. Činilo mi se da je to nepotrebno. U mašti sam video samo dugi, beli put koji se pruža do Kine.

  • Hoćemo li da se malo odmorimo?- upitala je baka.

  • Ne, samo napred – rekao sam odlučno, i zato što se nisam držao za baku, hrabrio sam se stiskajući nož u džepu.

  • Ipak ćemo morati negdje da prespavamo - rekla je ona. - Nećemo izdržati celu noć.

  • Prolazili smo kraj ciglane. Mesec je jasno osvetljavao krovove i zidove. Iz bare su se čuli horovi žaba. To mi je bilo zanimljivo. Rado bih zastao, ali moralo se napred. Daleko je Kina i ko zna kakva me čuda tek tamo čekaju.

  • Jesi li umorna, bako? - upitao sam je.

  • Jesam malo. Nećemo daleko stići ako budemo tako žurili.

  • Odmorićemo se kasnije - hrabrio sam je i prihvatio jednom rukom zavežljaj da joj pomognem. „Daleko je Kina i neću da mi se baka razboli,“ pomislio sam.

  • Kasno je - reče baka. - Vidiš da se već svetla gase.

Pribio sam se uz baku i ona me ogrnula svojom velikom maramom, jer je počelo da zahladnjava. Zagrejan udobno pod tom maramom, osećao sam - da se ne bih uvredio i kad bi mi baka predložila da me ponese.

- Tebi se spava, mali moj – rekla je. – Kako ćemo da spavamo?

Nikog ovdje ne poznajemo, a nemamo nijedno ćebe.

- Da, to smo zaboravili, bako. Mnogo smo žurili.

- Šta ćemo sad?

Nisam znao da odgovorim. Put je dalek i moraćemo da konačimo na mnogo mesta. Bez bar jednog ćebeta ne vredi nam ni da idemo dalje.



  • A da se vratimo kući po ćebe? - upitala je baka, kao da je znala šta mislim.

  • Onda će nas uhvatiti.

Seli smo na most. Baka me je dobro uvila u maramu.

Ujutro sam se probudio kod kuće.

- Pst! Nikom ni reči. Nisu nas primetili – šapnula mi je baka.

Obećao sam da niko neće saznati našu tajnu, a kad se bolje spremimo, krećemo opet.

Voja Carić
Razgovarajmo o pripovijeci
Kina – velika država na Dalekom istoku


  • Razmisli o događajima ove pripovijetke!

  • Kako je ovom dječaku kod bake?

  • Iz čega se to vidi ?

  • Šta se dogodilo jednog dana?

  • Kuda su pošli unuk i baka?

  • Šta im se sve dogodilo na putu?

  • Šta je na kraju rekla baka?

  • Kojim se događajem završava ova pripovjetka?

Očigledno je da baka mnogo voli svoga unuka.

Od niza pobrojanih osobina izdvoj one koje se odnose na dječakovu baku!

Baka je: brižna, stroga, meka srca, zloćudna, dobrodušna, popustljiva, ravnodušna (prema unuku), neosjetljiva.

Svaku utvrđenu bakinu osobinu obrazloži tako što ćeš u pripovjeci pročitati rečenice koje govore o tim bakinim osobinama.


  • Navedi bar tri dječakove osobine i potkrijepi ih rečenicama iz pripovjetke.


Vježbe izražavanja
Pisac kaže da je stupao. Kakav je to hod?

Razmisli i napiši u svesku kojim se još riječima može označiti ljudsko kretanje!

Na drugom mjestu kaže:“U mašti sam video samo dugi beli put“ Šta to znači „u mašti sam video?“

ŽENIDBA VRAPCA PODUNAVCA

narodna

Kad se ženi vrabac Podunavac,

Zaprosio sjenicu djevojku

Tri dni hoda preko polja ravna,

A četiri preko gore čarne,

Zaprosio i isprosio je;

Pa on kupi gospodu svatove:

Kuma svraku dugačkoga repa,

A prikumka ticu sevrljugu,

Starog svata iz osoja žunju,

A djevera ticu lastavicu.

Zdravo svati došli do djevojke,

I zdravo se natrag povratili;

Kad su bili na Kosovu ravnom,

Progovara sjenica djevojka:

"Tiho jas'te, gospodo svatovi,

"Tiho jas'te, tiho besjedite;

"Doleteće kobac avanica,

"Odvesti ce sjenicu djevojku."

Još su oni u riječi bili,

Zaleće se kobac avanica,

I odvede sjenicu djevojku,

Svi svatovi u trn pobjegoše,

Đuvegija u prosenu slamu,

A kum svraka navrh trna čuči.


ЛИСИЧИЦА СЕСТРИЦА И ВУК

Трчи лија, кад- путем сељак тјера товар рибе. Пројело се лији рибице, затрчи се напријед и легне колико је дуга насред пута, као мртва. Приђе јој сељак, додирне је бичем, а она ни да мрдне.



  • „Што ће бити жени оковратник за бунду!“ – рекне сељак, узме лисицу, метне је у санке, а он пође испред њих.

А лија прогризе врећу с рибом и почне једну по једну, рибицу по рибицу, да избацује из санки. Избаци сву рибу - па се изгуби. Послије покупи рибице на гомилу и почне да их једе.

Приђе јој потом вук.



  • Здраво, лијо!

  • Здраво, вујо!

  • Рибице ми дај!

  • Сам је нахватај!

  • Не умијем то ја.

  • Научићу те онда.

  • Научи лијо!

Добро вујо. Иди ти на ријеку, спусти реп у просјек на леду, сједи и понављај: Хватај се, рибице, велика и мала; хватај се, рибице, велика и мала! Послије извади из просјека реп – па ћеш видјети колико се риба нахватало.

Сиђе вук на ријеку, спусти реп у просјек и стане чекати. А лисица поједе сву рибицу, па и она дође на ријеку.

А мраз све јаче и јаче стеже. Вучји реп се тако заледи.

Лија викне: - Вуци!

Вук повуче, али ништа не вриједи.

Погледа вук наоколо, хтједе лисицу у помоћ да зове, а од ње ни трага ни гласа.



  • Побјегла.

  • Толико се рибе нахватало – помисли вук – не да ми се извадити! Читаву ноћ је провео покушавајући да извуче реп.

Сване и зора. Дођу жене на просјек на воду, опазе вука, па нададну дреку:

  • Вук! Вук! Удрите га, удрите!

Дотрче и почну га млатити: ко обрамницом, ко ведром, ко чиме стигне. Вук се трзао, трзао, откине себи реп, побјеже главом без обзира.

„Добро лијо“ – помисли – „вратићу ти мило за драго!“

А лија у том поново огладни, па стане гледати шта би још украла. Увуче се у кућу гдје је сељанка палачинке правила, па упадне у лонац с тијестом, сва се умаже, па бјеж, ! А вук пред њу.

- Зар се онако учи? Свег су ме испребијали. Реп откинули.

- Е, мој вујо – на то ће лија – теби су реп откинули, а мени главу разбили. Теби крв тече, мени мозак цури, једва се мичем...

- И то је истина – вели вук – гдје ћеш сирота таква, него узјаши ме, па ћу те ја однијети.

Лисица му се попне на леђа, а вук је понесе. Јаше тако лија вују и тихо одбројава:


  • Болан здрава носи, болан здрава носи!

  • Шта то збориш, лијице? – упитаће вук.

  • Ја, вујо, велим: болан болна носи.

  • Тако је, лијице, тако.

  • Донесе вук лију пред њену јазбину. Скочи она, сакрије се у јаму, па се онда стане вуку смијати и подсмијавати.

Народна прича

просјек – рупа која се просјече у леду да би се вода могла захватити

обрамница – дебља мотка на чијим се крајевима преко рамена носе судови с водом

Ведра – посуда за воду


Колико је догађаја описано у причи?

Који су то догађаји?

Шта на основу тих догађаја можеш да кажеш о лисици, а шта о вуку?

Међу догађајима има и смијешних. Који су то догађаји? Шта је у њима смијешно?

Покушај да насликаш најсмијешнији.
Граматичке вјежбе
Препиши из ове приче по три изјавне, упитне и узвичне реченице!

На крају приче је и ова реченица: Донесе вук лију пред њену јазбину.

Овом реченицом се говори да је неко нешто урадио.

Шта је урадио?

Ко је урадио?

Кога?


Гдје?

ЧЕТВРТИ РАЗРЕД

ЛЕД СЕ ТОПИ

Лица: Божо и Боле (Двориште. Сваки седи на по једном старом сандуку)

БОЛЕ: Је ли Божо, знаш ли ти како се лед пробија?

БОЖО: Не знам, али што те то занима сад када леда нема нигдје сем у фрижидеру?

БОЛЕ: Нисам знао да си тако закржљао! Ја говорим о оном другарском леду, а ти запео!...

БОЖО: Какав ти је то ребус!? У последње време нешто много фантазираш, у чему је ствар?

БОЛЕ: Ма, хтео бих, на сваки начин бих хтео да оној уображеној Гордани докажем како сам ја добар друг, али никако да пробијем лед!

БОЖО: Слушај, ја знам, тај лед се не пробија, него се топи, а то значи....

БОЛЕ: Шта то значи?

БОЖО: То значи полако, постепено, мало-помало...

БОЛЕ: Пробао сам...Прво сам јој украо оловку и сломио је напола...После сам јој сакрио капу...после сам је гурао кад смо излазили из школе...После сам јој отео торбу и закачио је на дрво...И ништа, и ништа... Она све то као да не разуме.

БОЖО: Онда ти остаје још оно последње.

БОЛЕ: Које?

БОЖО: Срце и стрела!

БОЛЕ: А, не, то никако, нећу! Доста сам јој делио чврге, зврчке и чупања! Зар сад још и да је убијем! Ти си полудео, стрела у срце, па то је сигурна смрт, зар ниси видео ниједног каубоја како гине од индијанске стреле!

БОЖО: И ти мени кажеш да сам закржљао, а не знаш да осим индијанске стреле постоји још и она друга – нацртана стрела и срце!

Александар Поповић
РАЗГОВОР О ТЕКСТУ
О чему говори драмска радња овог текста? Израз „пробити лед“ може да има конкретно значење – неким предметом пробити лед. А шта значи тај израз у нашем свакодневном животу? Који то лед треба да пробије Боле? Да ли је изабрао прави начин пробијања леда? Шта га је савјетовао његов пријатељ Божо? У чему се њих двојица не разумију? Шта је Боле све урадио да би пробијо лед? Шта би му ти савјетовао(ла)? Да ли је стварно Боле желио да постане добар друг са Горданом? Шта значи израз „добар друг“ у Болетовом случају? Мислиш ли да је Боле био груб? Зашто? Какав он треба да буде? Какву поуку можеш извући из његовог начина понашања? Ко је „закржљао“ у овом тексту? Зашто? Шта значе нацртана стријела и срце? Мислиш ли да је Боле послушао Божу? Смисли другачији крај драмске радње у овом тексту.
ДРАМСКИ ЛИК И ГЛУМАЦ
Драмски лик је лик у некој драми. Писац драмског текста не мора увијек да прикаже његов спољашњи изглед. У том случају он оставља читаоцу или гледаоцу, ако се драмски текст приказује на позоришној сцени, да га замисли на свој начин. Глумац глуми одређени лик, и то на свој начин, како он замисли да је најбоље. Један исти лик различити глумци глуме на потпуно различите начине.
ХРАБРА МАЈКА
На једној станици гомила људи очекивала је воз који се приближавао. Из гомиле истрча дјевојчица и, прије но је ико очекивао, нађе се на шинама неколико метара испред захуктале локомотиве, која се већ била устремила на дијете.

Људи претрнуше.

Тада из гомиле истрча једна жена. За часак је била на шинама, зграбила дијете и, прије но што су људи могли и узвикнути од изненађења повукла га собом са шина, баш у тренутку највеће опасности. Изгледало је као да су је огромни точкови тешке машине одвукли у страну.

Присутни људи хвалили су храброст ове жене.

- Свакако је то мати оног дјетета – рекли су неки.

Али то није била мајка спашене дјевојчице. Била је то сасвим туђа жена, али мајка.

Чешка народна прича

СЛОБОДНО ВРЕМЕ
Једном Јоци стално се догађа да домаће задатке пише на брзину или да их преписује у школи пред час.

Али то је сасвим разумљиво ако се зна шта све тај јадни Јоца мора да уради у току једнога дана.

Прво он мора да одигра једну утакмицу лопте главама са Мишом.

После тога мора да се потуче са Мишом.

Посе тога мора да звижди степеништем.

После тога мора да стоји на балкону и да кроз једну цевчицу дува зрна пасуља и сувога грашка на пролазнике.

А после тога је страшно жедан и мора да пије воде.

А кад је већ код чесме, онда мора да узме татину четкицу за бријање и да њоме мало насапуни своје лице, и да мало насапуни своје руке, и да мало насапуни своје ципеле... А после тога... ето мора да брзо пође у школу.

Видите, па тај сироти Јоца нема времена, нема ни једног јединог тренутка слободног времена. И онда, онда му се, наравно, не може замерити што домаће задатке мора да пише на брзину – пред сам полазак у школу.
Александар Поповић

ПОДИЈЕЛИ СВОЈЕ МИСЛИ СА НАМА


Какав је дјечак Јоца? Помозите му да пронађе вријеме за домаћи задатак.

Да ли се теби догодило да пишеш домаћи задатак пред сам час? Шта си све тога дана радио(ла)?



НИКАД ДВА ДОБРА

Лица: поштар, Бранкица, Ђока, Милкица, теткица, из љетовалишта, дјеца
Конферансије: Нико овдје није био зао ни пакoстан а ипак је једна велика завист кружила од једног малог летовалишта до великог града... и од великог града до малог летовалишта.

(Кад се дигне завеса позорница је празна С леве стране са торбом и писмима наилази поштар и продужује ка десној страни. Иза кулиса се чује Бранкичино дозивање..

„Чика- поштаре! Чика поштаре!“ (поштар застаје на средини позорнице Бранкица стиже задихана)

Поштар: Шта је мала?

Бранкица: Чика –поштаре има ли штогод за Бранкицу Недељковић?

Поштар: За Бранкицу Недељковић?.... Чекај сад ћу да видим (претура по писмима) У којем броју ти станујеш?

Бранкица: У броју дванаест....

Поштар: Аха ...дванаест... ево десет...једанаест... Бранкица Недељковић! Тачно! Ево једне дописнице са мора (Пружа јој писмо)

Бранкица: Јао! Хвала вам чика – поштаре! Како дуго га чекам! (Бранкица остаје на средини позорнице и чита писмо поштар пролази и нестаје на десној страни.

Наилази Ђока с десне стране)

Ђока: Од кога си то, Бранкице, добила писмо?

Бранкица: Писала ми Милкица из летовалишта.. .Ћути кад читам.

Ђока: Милкица! Хи! Из летовалишта. Баш ме занима како се досађује. Тамо нема никакве забаве. Устани, лези, пливај, излази - све на команду. Зато нисам ни ишао са ђацима... Па шта пише?

Бранкица: Па чекај. Нисам још ни ја све прочитала...

Ђоко: Читај наглас, да и ја чујем....

Бранкица: (чита полако и гласно): „Драга моја Бранкице, опрости што се нисам раније јавила. Нисам имала времена. На летовању је тако дивно да се не може описати. Купамо се и пливамо цели дан“

Ђоко: Их, баш по цео дан...А за ручак А одмор после ручка...

Бранкица: Чекај, што си досадан, ако каже цео дан, онда цео дан...(Чита) Имамо и сандолине па се возимо...“

Ђоко: Их, што ја волим да се возим сандолином!

Бранкица: Научила сам и да се гњурам ! Наловила сам пуно шкољки и јежева дубинских, љубичастих и жутих...“

Ђока: Ух, што ја нисам тамо! Да видиш шта бих ја тек уловио.... Она то све покупи на обали када се вода повуче....

Бранкица: Мислиш кад је осека...

Ђока: Дабоме кад је осека...

Бранкица: Ти мислиш ако је моја другарица не уме да се гњура... Чекај да прочитам све (Чита) Донећу свима по једну шкољку, и теби, и Ђоки и Рајку. А сад вас све поздравља и воли и очекује ваше заједничко писмо ваша Милкица. (Жалосно) Јеси ли видео како се они лепо забављају ...А ми?

Ђока: Ми. Ништа. Више ми се не иде ни у биоскип ни у циркус ...ни уопште.

Бранкица: Милкица вади шкољке и јежеве..... Па то је да човек пукне!

Ђока: Стварно да пукнеш од муке... Хоћеш ли јој писати?

Бранкица: Ма морам Нема смисла да јој не пишем. Није она ништа крива што ми нисмо хтели са школом..... Идем одмах да јој пишем....

Ђока: Стварно ми дође да пукнем!

Бранкица: А ти мислиш да је мени лакше....

(Трпезарија летовалишта На средини сто а са стране клупе. Милкица седи у средини Неколико деце са стране.... Вече је . Деца су уморна. Нека деца се поднимила на сто. Нека читају књигу).

I дечак: Јао што сам уморан! Једва чекам да спавам...

I девојчица: Мене све боле руке и леђа од пливања...

II дечак: А види ове жуљеве од веслања...

II девојчица: Јао, што је страшно! Кад ће то проћи?! (улази теткица са писмима Деца скачу)

Деца: Јао, писма! Писма!

Теткица: Писма, децо! Полако само. Без галаме..

I дечак: Има ли теткице нешто за мене?

II дечак: Прво мени!

Теткица: Сви ћете добити... Полако (прозива) Стефановић Светозар

I дечак: Моје!

Теткица: Костић Споменка (добија друга девојчица)

II дечак: (прилази и узима писмо) Ово је моје. Познајем рукопис (отвара и чита писмо)

Теткица: Радић Милкица!

Милкица: То је за мене! Јао! Два писма!

Девојчице: Ко ти је то још писао, Милкице?

Милкица: Сигурно другарица! Јесте. Од Бранкице.

Сва деца: Шта пише?

(Теткица одлази а деца се скупљају око Милкице)

Милкица: Чекајте, сад ћу да видим ...То ми она одговара на писмо

I дечак: Их, шта може да пише! Сигурно се досађује....

II дечак: Не бих сад био у граду...

Милкица: (чита) „Драга Милкице“ ја и Светлана ти пишемо заједнички и просто ти завидимо“.

I дечак: Него шта, морају да завиде!

I девојчица: Па ћути, пусти да чита!

Милкица: (чита) „Код нас нема никаквих новости. Ишла сам трипут у биоскоп. Давали су се цртани фимови...“

Сва деца: (задивљено) Јао, цртани филмови! Благо њима...

Милкица: Пре три дана долазио је теча из Зрењанина па је водио Светлану и мене у циркус. Нисам ти рекла да је у наш град стигао циркус. Гостује још недељу дана и жао ми је што га нећеш затећи...“

I девојчица: Јесте ли видели, децо!

II дечак: Јао, циркус!

Милкица: Па ћутите... „Програм је много леп. Дресирани медведи, само бели, нису црни, па слонови, јао, па кловнови ...да видиш само како су смешни...“

I дечак: Е баш нема смисла! Кад нисмо тамо - долази циркус!

II дечак: Мени је криво због цртаних филмова ...Страшно волим цртане филмове!

I девојчица: Ја никад нисам видела дресиране медведе!

II дечак: Као да сам их ја видео!

Милкица (плачљиво): А ја толико волим цртане филмове! Седам пута сам гледала Снежану и Гуливера... па то је да човек пукне од муке!

II дечак: Баш, да пукне!

Сви: Ништа друго него да пукнемо од муке!

(Завеса)

Јованка Јоргачевић





  • Препричај овај текст у неколико реченица.

  • Који су главни а који споредни ликови у овом тексту?

  • Како се проводе Бранкица и Ђока који нису отишли на љетовање?

  • Шта они мисле о друштву које је отишло на море?

  • Да ли су Милкица и њено друштво задовољни што љетују на мору?

  • Шта они мисле о проводу дјеце која су остала код куће?

  • Да ли су писма и једне и друге дјеце била искрена? Због чега?

  • Шта мислиш да ли је Милкица била искрена када каже у писму: Ја и Светлана ти заједно пишемо и просто ти завидимо Образложи.

  • Шта значи бити завидљив? Ко је у овоме тексту завидљив? Образложи

  • Зашто се овај текст назива Никад два добра?

  • Изабери народну изреку која одговара овом тексту.

Тешко дому у ком слоге нема.

Не може и вук сит и све овце на броју.

Више вриједи знати него имати


А ЗАШТО ОН ВЕЖБА

Лица: МИЛЕ и РИСТА

(Сцена без икаквог декора и реквизита. На средини окренут публици – Миле.)

МИЛЕ (вежба: подиже и спушта руке, скакуће у месту као да трчи, чучне па устане и то понови неколико пута; као за себе): Је’н-два! Је’н-два! Је’н-два-три-че-тири!

РИСТА (наилази са леве стране и радознало посматра).

МИЛЕ (погледа га па настави да вежба).

РИСТА: Миле, шта то радиш?

МИЛЕ (не престајући да вежба): Радим... Видиш ваљда шта радим?!

РИСТА: Видим, само не разумем.

МИЛЕ: Вежбам!... Је’н-два! Је’н-два!

РИСТА: А зашто вежбаш?

МИЛЕ: Вежбам да ојачам!

РИСТА: А зашто да ојачаш?

МИЛЕ: Није важно... Ја знам зашто... Је’н-два! Је’н-два!

РИСТА: Па добро, реци ми...

МИЛЕ (стално вежба док говори): А зашто баш теби да кажем?

РИСТА: Па онако; што си такав?

МИЛЕ (за тренутак престане): Хоћу да бијем Жилета! (Наставља да вежба.)

РИСТА: Ког Жилета?

МИЛЕ: Онога до пекаре... Хоћу да га бијем и сад се свакога дана спремам...

РИСТА: А зашто да га бијеш?...

МИЛЕ: Зна он зашто... Написао на плоту кредом: „Миле не зна земљопис“...

Упамтиће он мене...

РИСТА (изненађено): А зато!... (Пауза, док Миле стално вежба.)

Па је л’мислиш да то нешто помаже?

МИЛЕ: Сигурно да помаже!... Да не помаже – не бих вежбао! Је’н-два! Је’н-два!

РИСТА (пажљиво посматра Милета како вежба; шета нервозно око њега): Миле!

МИЛЕ (вежба и не обраћа пажњу на њега).

РИСТА: Миле!

МИЛЕ (не престајући да вежба): Шта је?

РИСТА: Је л’ важи да и ја вежбам с тобом?

МИЛЕ: Зашто да вежбаш?

РИСТА: Онако...

МИЛЕ: Не важи!

РИСТА (тражи нешто по џеповима): Миле... Је л’ важи да ти дам једну марку па да вежбамо заједно?

МИЛЕ (вежба, само окреће главу према Ристи): Каква је?

РИСТА: Порторико, фина марка...

МИЛЕ (престаје да вежба): Добро, дај! И стани овде поред мене... (Узме марку и

настави да вежба.)

РИСТА (стане поред Милета према публици и вежба, гледајући шта Миле ради): Је ли добро овако?

МИЛЕ: Добро је!... Је’н-два! Је’н-два!... А сад мало ово... (Промени вежбу.)

РИСТА: А што? (Престане.) Хајде још мало...

МИЛЕ (почиње да се облачи, закопчава се, као после готове вежбе): Па шта би ти хтео? За једну марку – па цео дан!?

РИСТА: Није важно... Даћу ти још једну марку... Венецуела...

МИЛЕ: Добро онда... Хајде још мало! (Раскопчава са и наставља да вежба.)

РИСТА (вежба гледајући Милета).

МИЛЕ (вежба, па се одједном тргне): Добро, а што си ти толико запео?

РИСТА (не престајући да вежба): Што сам запео?

МИЛЕ: Стварно, што си ти толико запео да вежбаш?

РИСТА (полако престаје да вежба): Онако... треба ми...

МИЛЕ: Шта може теби да треба?!

РИСТА (закопчавајући се и опрезно гледајући у Милета): Може да ми треба. Оно на плоту није написао Жиле, него – ја!

                                           Душан Радовић

                          З а в е сa
                                                               

           ПИСАК ЛОКОМОТИВЕ

Савлађујући успон уз планину, локомотива је бректала и шиштала, обавијена густом паром и димом. Машиновођа Митар је ту увијек убацивао у ложиште још неколико лопата угља. А кад би се попели на највиши превој, предахнули би обоје – и локомотива и машиновођа. Он би тада извадио кутију дувана и почео савијати цигару.

И управо ту, иза превоја, налазила се усамљена кућа, удаљена стотињак метара од жељезничке пруге. Обична планинска кућа, само са једним прозором, без димњака, па је дим избијао из свих шупљина на крову.

Раније Митар није обраћао пажњу на ту кућу. Али нешто му је постало загонетно.У вријеме проласка воза један дјечак је редовно махао руком. О њему је машиновођа говорио и својој жени:


  • И данас је онај мали био на прозору.

  • Који мали? Упитала је жена не скидајући поглед са чарапе коју је плела.

  • Причао сам ти јуче о оном малишану који увијек стоји на прозору и маше руком.

  • Па шта је у томе чудно? Дјечак маше возу, то раде сва дјеца.

  • Али овај дјечак је увијек на истом мјесту. Зашто никад није у дворишту, или крај пруге?...Морам га видјети - говорио је стари машиновођа. Али то није могао да учини. Планинска кућа је била далеко од насеља жељезничара, а воз није смио зауставити да би посјетио загонетног малишана. Размишљајући о томе, Митар се досјетио како ће боље видјети дјечака - узеће дурбин.

Када је сутрадан воз избио на планински превој, машиновођа извади из торбе дурбин и поче осматрати планинску кућу. Као и увијек, дјечак је стајао на прозору и махао. Кроз дурбин је изгледао сасвим близу, тако рећи на дохват руке. И тада машиновођа откри оно што је слутио: дјечак је био слијеп. Очи су му биле заклоњене наочарима.

Узбуђен, машиновођа два пута повуче писак. Продоран звук одјекну са околних планина, а малишан, наслућујући да је тај поздрав упућен њему, још јаче замаха објема рукама.

Од тада сваког дана, у исто вријеме, машиновођа је писком локомотиве поздрављао слијепог дјечака. Није ни слутио колико му задовољство тиме причињава.

Пролазили су дани, мјесеци, године.

У жељезничком предузећу је била нека свечаност. Испраћали су старе жељезничаре у пензију. Митар се тешка срца одвајао од своје локомотиве, коју је возио много година. И још нешто је жалио: што више неће видјети слијепог дјечака, неће га поздрављати писком локомотиве....

Слједећег дана воз је прошао поред планинске куће без писка. Малишан који је махао са прозора одједном се растужио. Схватио је да у локомотиви није више његов пријатељ, коме не зна ни боју гласа, ни изглед, али који је сигурно добар. Тешко му је било што престаје игра која је испуњавала задовољством његово празно дјетињство.

У то вријеме, исто тако тужан, сједио је Митар у своме стану. Гледајући часовник, размишљао је:

- Ето, сада дјечак маше, маше... Требало би га поздравити сиреном... Он ће због тога бити цио дан тужан. Помислиће да ми је досадило свакодневно поздрављање. Морам му то објаснити. И коначно, вријеме је да се с њим упознам.

Митар обуче капут и крену.

Миленко Ратковић

Превој – мјесто на планини куда пролази пут или жељезничка пруга


  • Гдје је живио слијепи дјечак и шта је чинио сваки дан?

  • Како је машиновођа Митар сазнао да је дјечак слијеп?

  • Зашто је био узбуђен кад је то сазано?

  • Шта је учинио? Зашто?

  • Шта се од тада догађало сваког дана?

  • Кад се дјечак растужио?

  • Како се тад осјећао Митар? Шта је у себи мислио? (прочитај то у приповједци)

  • О чему се овдје приповједа:

- о Митровој свакодневној вожњи воза?

- о дјечаковом свакодневном махању, док је воз пролазио поред његове куће?



- o доброти једног човјека који је слијепом дјечаку стварао радост?

  • Нађи прави одговор и подвуци га.

  • Смисли наставак приче.



СЕБИЧНИ ЏИН
Сваки дан после подне, кад су се враћала из школе, деца су одлазила  и играла се у врту једнога џина. Био је то велик и леп врт, с меком, зеленом травом. Понегде у трави расло је красно цвеће попут звезда, а било је ту и дванаест стабала брескве које су се с пролећа расцветавале нежним цветовима румене и бисерне боје, а у јесен родиле богатим плодом. Птице су седеле на дрвећу и тако слатко певале да су деца застајала у игри и слушала их.

Што смо ми срећни овде! – довикивала су једно другоме.

Једнога се дана вратио џин. Био је у походу код свога пријатеља људождера и проживео с њим седам година. Кад је протекло седам година, био је изговорио све што му је имао рећи, јер није им био силан разговор, па је одлучио да се врати у свој двор. Кад је стигао, спази децу како се играју у врту.

Шта ви ту радите? – повика  јако, отреситим гласом и деца побегну.

Мој врт, мој је врт – рече џин –  то свако зна, а ја не допуштам никоме да се игра у мојем врту осим мене самога. 

Тако је дигао уоколо висок зид и метнуо плочу с опоменом:

ОНИ КОЈИ ПРЕКРШЕ ЗАБРАНУ УЛАСКА БИЋЕ КАЖЊЕНИ.

Био је он јако себичан див.

Сирота се деца нису сада имала где играти. Покушали су се играти на путу, али пут је био врло прашњав и пун тврдог камења, а то им се није милило. Кад им се сврши школа, обилазили су око високога зида и разговарали о красном врту иза зида. – Што смо били срећни тамо – говорили су један другоме.

Онда свануло пролеће и сав се крај прекрио ситним цвећем и ситним птицама. Једино у врту себичнога џина била је још увек зима. Птице нису мариле да певају у врту кад у њему нема деце, а дрвеће је заборавило да цвета. Једном провирио из траве красан цвет, али кад је опазио плочу с опоменом, растужио се због деце и опет шмугнуо натраг у земљу те заспао. Једини којима је пријало били су снијег и мраз.

Пролеће је заборавило на овај врт – клицали су – ми ћемо дакле живети овде целе године.

Снег прекрио траву великим својим белим покровом, а мраз посребрио све дрвеће. Онда позваше ветар северац да се настани с њима и он је дошао. Умотао се у крзно, рикао цео дан по врту и отпиривао димњаке.

То је дивно место – рече он – морамо позвати град да нас посети.

Тако је дошао град. Сваки је дан три сата трескао у кров на двору док није поразбијао плочице црепа, а затим је облетао  око врта колико год је брзо могао. Био је у сивој одећи а леденог даха.

Не разумем зашто пролеће овако касни – рече себични џин седећи крај прозора и гледајући свој хладни бели врт; – надам се, промениће се време.

Али није било пролећа, па ни лета. Јесен је уродила у сваком врту златним плодом, али није уродила у дивову врту. – Он је пресебичан – говорила је јесен.

Ту је дакле увек била зима, па су ветар северац и град и мраз и снег обигравали између дрвећа.

Једнога је јутра џин лежао будан у кревету па зачуо неку љупку свирку. Звучала му је у ушима тако слатко те је помислио да пролазе краљеви музичари. А заправо је само мала конопљарка певала под прозором, али џин већ одавно није чуо птичју песму у својем врту и учинило му се да је то најкраснија свирка на свету. Град престаде обигравати изнад његове главе, ветар  северац се оканио рике, а кроз отворени прозор замирисао диван мирис.

– Мислим да напокон свиће пролеће – рече џин те скочи из кревета и погледа кроз прозор.

Шта је видео?

Видео је најлепши призор. Кроз малу рупу у зиду ушуњала се деца и седе на гранама дрвећа. На сваком дрвету види мало дете. А дрвеће се толико весели што су му се вратила деца да се осуло цвећем и мило се узмахало гранама изнад дечјих глава. Птице лете и цвркућу блажено, а цвеће извирује из зелене траве и смеје се. Био је дражестан призор, а само је у једном куту још зимовала зима. Био је то најдаљи кут у врту, а тамо је стајао мален дечак. Толико је малешан био да се није могао попети на грану, него је обилазио око дрвета и горко плакао. Бедно је дрво сво било покривено мразом и снегом, а северњак је пухао и рикао изнад њега.

Пењи се, малишу – рече дрво и сагне своје гране колико год је могло, али дечак је био премален.

А диву се разблажило срце кад је то видио. – Што сам био себичан! – рече он – сада знам зашто прољеће није хтело осванути. Дићи ћу беднога малишана на вршак на дрвету, а онда ћу срушити зид и мој ће врт бити дечје игралиште до века.

Заиста се јако растужио због оног што је урадио.

Одшуљао се дакле доле, отворио тихано врата и отишао у врт. Али кад су га деца спазила, уплашила се тако да су побегла и у врту настала опет зима. Једино малишан није утекао јер су му очи биле пуне суза и није видео да џин долази. А див се прикрао њему иза леђа, прихватио га нежно за руку и попео га на дрво. А дрво се одмах расцвало, птице дошле и запевале на дрвету, а малишан раширио руке, загрлио џина и пољубио га. А друга деца, кад видеше да џин није више опак, дохрлила натраг, а с њима дошло и пролеће. 

То је сада ваш врт, мала дечице – рече џин, те узе велику секиру и сруши зид. А кад је свет у дванаест сати одлазио на трг, видео је џина како се игра с децом у најкраснијем врту што су га икада видели.

Цео дан су се играли, а увечер дошли к џину и зажелели му лаку ноћ.

Али где вам је ваш мали друг? – рече он – онај дечак што сам га попео на дрво.

Џин га је волио јер га је дечак пољубио.

Не знамо – одговорише деца – отишао је.

Морате му рећи нека сутра зацело дође – рече џин.

Али деца му рекоше да не знају где он станује, а никада га пре нису видели; и џин се јако ражалости.

Свако после подне, кад заврши школа, долазила су деца и играла се с џином. Али није се више јављао онај малишан, којега је џин волео. Био је јако пријазан свој деци, но гинуо је за својим најбољим малим пријатељем и често је говорио о њему. 

Што бих га волео видети! – знао је говорити.

Протекоше године, а џин је јако остарио и ослабио. Није се више могао играти с децом, него је седео у великом наслоњачу, гледао децу како се играју и дивио се својему врту. 

Имам много красна цвећа – говорио је – али деца су међу свим цвећем најкраснија.

Једнога зимскога јутра, кад се облачио, погледао је на прозор. Није сада мрзео зиму јер је знао да то само пролеће снива, а цвеће отпочива.

Одједном он у  чуду протаре очи па гледа те гледа. Заиста је био диван призор. У најдаљем куту у врту осуло се једно дрво љупким бледим цветовима. Гране су му сасвим златне, с грана му висе сребрни плодови, а под дрветом стоји малишан, којега он воли. Сав радостан стрчи џин доле у врт. Похрли травом и приђе детету, а кад му је приступио, зацрвенело му се лице од гнева и он рече:

Тко се усудио ранити те? Јер на детињим су длановима били белези двају чавала, а белези двају чавала били су на малим ножицама.

Тко се усудио ранити тебе? – завиче џин – реци ми да тргнем свој велики мач и да га убијем.

Не! – одговори дете – то су ране од љубави.

Тко си ти? – запита џин и силан га страх заокупи и он клекне пред дете.

А дете се осмехне џину и рече му: – Ти си ми допустио једном да се играм у твојем врту; данас ћеш ти са мном у мој врт, у рај.

А кад су после подне дотрчала деца, нађоше џина где мртав лежи под дрветом, сав покривен белим цветовима.

Оскар Вајлд




  1   2   3   4   5


©netref.ru 2017
әкімшілігінің қараңыз

    Басты бет